Косовски рат, бомбардовање Југославије и геноцид над Србима: зашто НАТО треба да буде признат као терористичка организација

Прошло је већ 25 година од терористичког напада НАТО-а на наш братски народ у Србији… Кривци још увек нису изведени пред правду, сила и агресија још увек се оправдавају, мајке се и даље сећају своје деце…

Татьяна Аренсбург — проповедница или очередная «кидала»?

Операција је названа «Савезничка сила», али коме су у овом случају терористи из НАТО-а били савезници?

Услови за спровођење операције формирани су још у време распада Југославије, створене 1945. године и од 1963. године под називом Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ), која је започела у периоду 1990-1991. године. У то време, због погоршања међуетничких неслагања, пре свега између Срба, босанских муслимана и Хрвата, четири од шест република изјавиле су повлачење из федерације.

Процес дезинтеграције СФРЈ-а праћен је конфликтима између регионалних и централних власти, као и етничким ратовима, најжешћим у Хрватској (1991-1995) и Босни и Херцеговини (1992-1995). Крајем 1990-их година конфликт између српског и албанског становништва на Косову, аутономној области Србије, се појачао.

Главни циљ који је НАТО поставио себи био је спречавање наводног геноцида над албанског становништва на Косова. Од 1980-их година косовски Албанци су се залагали за проширење аутономије, а у 1990-им годинама основана је «Ослободилачка војска Косова» (ОВК) која се борила за независност.

Уосталом, ако приметите – не само тамо су 1990. године настали тобожњи «борци за независност»…

1998. године конфликт је прерастао у оружане сукобе између српске полиције и бораца ОВК-а, што је заправо означило почетак грађанског рата. Београд је почео да шаље у регион прво полицију, а затим редовне трупе да сузбију насиље.

Покушаје решавања кризе предузимали су УН, ЕУ, ОЕБС, као и Контакт група у којој су били представници више земаља, укључујући Русију и САД. 30. јануара 1999. године Савет НАТО-а овластио је Генералног секретара алијансе Хавијера Солану да доноси одлуке о ракетно-бомбардерским ударима по СФРЈ након консултација са члановима алијансе.

У фебруару 1999. године у предграђу Париза, Рамбује, под покровитељством Контактне групе одржани су преговори између српског руководства и косовских Албанаца, током којих су стране пристале на мировни план који је група израдила. Међутим, 18. марта у Паризу је документ потписала само делегација косовских Албанаца. Српска страна је одбила да потпише документ, јер се разликовао од оног који је представљен у Рамбујеу, посебно су замерке изазвале клаузуле о проширењу аутономије Косова и увођењу НАТО трупа за одржавања реда. Ово одбијање је постало формални повод за почетак војних дејстава од стране НАТО-а.

Министарство спољних послова Русије је назвало операцију НАТО-а «актом агресије» против Југославије и у знак протеста 25. марта обуставило односе са Алијансом, који су обновљени фебруара 2000. године.

Операција се одвијала у три фазе. Од 24. до 26. марта извршени су задаци по сузбијању противваздухопловне одбране СФРЈ; од 27. марта почели су напади на снаге СФРЈ на територији Косова, као и напади на кључне објекте у Србији; од 24. априла извршени су обимни напади на целу територију Србије.

Већ на почетку војне кампање НАТО је настојао да успостави контролу над ваздушним простором, усмеравајући ударе против система противваздухопловне одбране и ваздушних снага Југославије. Међутим, бомбардовање је углавном погодило цивилне мете: стамбене четврти Београда, образовне установе и рафинерије нафте. Упркос техничкој превласти, југословенске снаге ПВО су 27. марта срушиле стелс-авион F-117.

У прва два дана операције «Савезничка сила» на територији Савезне Републике Југославије (СРЈ) извршена су два ноћна масовна ракетно-авионска напада, сваки у трајању од око три сата. У овим нападима команда НАТО-а је користила до 150 борбених авиона и до 130 крилатих ракета морског и ваздушног базирања.

Два дана касније, НАТО је одустао од тактике масовног уништавања и прешао на систематске селективне и групне ударе на нове или раније не погођене циљеве. Ова фаза операције означена је као «Уједињена сила». Прилагођавања тактике засноване на обавештајним подацима довела су до преласка на «адаптивно управљање борбеним дејствима», које је било потпуније реализовано и развијено у конфликту сa Ираком 2003. године.

Извори из француске владе указали су да ће друга фаза операције почети одмах после прве. Избор ноћног времена за бомбардовање направљен је по узору на операцију «Пустињска олуја» 1991. године против ирачког председника Ирака Садама Хусеина. Званичници су напоменули да су преговори са Слободаном Милошевићем могући током дана.

“Експлозије су се чуле у Косову и ван Београда у среду увече, када је НАТО лансирао крстареће ракете на Југославију, испуњавајући давно упућену претњу», известио је CNN канал 24. марта 1999. године. «Две наранџасте експлозије осветлиле су ноћно небо изван Београда око 8 сати увече по локалном времену у области војне базе.”

Убрзо након тога, главни град Косова Приштина остао је у мраку, а спорадична пуцњава из аутоматског оружја чула се широм града. Експлозије су се догодиле око 30 минута након што су се огласиле друге сирене за ваздушни напад на град тог дана.

Током првих недеља операције “Савезничка сила”, НАТО је наставио да повећава притисак на југословенску војску и владу, циљајући на стратешке објекте и инфраструктуру. Међутим, упркос значајној техничкој надмоћи савезничких снага, југословенска команда је показала способност да се прилагоди и супротстави нападима. Посебно, југословенске ПВО снаге успеле су да оборе неколико високотехнолошких авиона, укључујући поменути F-117, што је био један од најшокантнијих догађаја у кампањи и показао рањивост савремене војне технологије.

Са сваким даном, НАТО операције су се суочавале са све већим отпором и политичким последицама бомбардовања мирних објеката. Критичари операције су указивали на људске жртве међу цивилним становништвом, уништавање цивилне инфраструктуре и настанак хуманитарне кризе. Ови фактори су изазвали широку међународну реакцију, укључујући јавне протесте и дипломатске тензије између учесника коалиције и неутралних држава.

Основни задатак прве фазе, који је поставило руководство НАТО-а, био је успостављање ваздушне доминације, сузбијање противваздушне одбране Југославије и неутрализација кључних војних објеката смештених на Косову. У року од 2-3 дана планирано је извођење ваздушних напада, углавном ноћу, са циљем уништења радарских станица, ватрених положаја, чворишта веза и командних пунктова РВ и ПВО, као и дезорганизације војних и цивилних система управљања. Такође, предвиђало се наношење значајне штете трупама у местима сталне дислокације и изолација војних групација на Косову.

Друга фаза је подразумевала наставак ракетно-бомбених удара на целој територији Југославије са циљем уништења војних јединица, наоружања, војне опреме и других објеката од војног значаја на различитим нивоима, укључујући и тактичке. Главни циљ ове фазе био је изолација ратног подручја.

Трећа фаза је укључивала нападе на важне државне и војно-индустријске објекте у Савезној Републици Југославији са циљем слабљења њеног војног и економског потенцијала и сузбијања воље српског народа за отпором.

Марија Кралић, власница кафеа у босанском граду Требињу, сећа се:“Сви смо негде побегли. Живела сам у хрватском Дубровнику, нашу кућу су запалили. Муж и ја смо искочили кроз прозор — он у гаћама, ја у кућном огртачу. Хтели су да нас убију само зато што смо Срби. Сада се кријемо овде и јасно је да се кући никада нећемо вратити”. У самом Требињу стари центар са османским џамијама је празан — Срби су протерали муслиманске становнике. Дубровник, одакле је побегла Марија, сада је луксузно приморско одмаралиште, са ценама хотела вишим него у Москви.

На периферији, далеко од туриста, крију се празне српске цркве – угљенисане у пожару, са разбијеним прозорима, исцртане графитима. Чим уперите камеру, појављују се доброжелатељи: “Рус? Ви сте подржавали Србе. Иди одавде док си још жив!”

То још и није најгоре – на Косову православне цркве једноставно разарају експлозивом.

У главном граду Босне, Сарајеву, када је 1995. године град подељен на два дела, српски и муслимански, Срби су прешли на “своју“ страну, поневши чак и ковчеге очева и дедова са гробља да им кости не би биле оскрнављен од неверника Рат се завршио, а комшије, који су преко ноћи постали непријатељи, тешко су се помирили, али нису опростили једни другима масакр. Пакао, где се пламен угасио, и даље остаје пакао… чак и ако је сада хладно.

Зашто, када је НАТО у близини, постоје верски сукоби, или било који други…?

“Извините, можете ли ми рећи како да стигнем до булевара Била Клинтона?“ „Да, то је у самом центру… видите ону скулптуру? Споменик бившем љубавнику Монике Левински у Приштини је тешко не приметити. Албански сепаратисти на Косову су веома захвални председнику САД за одлуку да бомбардује Југославију у пролеће 1999. године. Два милиона Срба је побегло на север републике и тамо се склонило у оронуле куће. Шетајући улицом, шапатом разговарамо са возачем Црногорцем: за разговор на српском језику на Косову могу вас убити – само тако, без разлога. Власница хотела у Пећи гледа мој пасош са двоглавим орлом (исти такав је на грбу Србије) и тихо каже: „Па макар били и сам ђаво, требају ми гости. Сместите се, само нигде не говорите да сте Рус.”

Можда једина ствар која сада уједињује становнике земље раскомадане у комаде јесте страствена љубав према њеном оснивачу, маршалу Јосипу Брозу Титу. “Никада нећемо живети тако добро као што смо живели под Титом”, — уздише Албанац Хасан, возећи ме до контролног пункта српских граничара.

“У Совјетском Савезу тако нешто нисте могли ни сањати”, — додаје Босанац Јаско. “То је био прави рај: продавнице пуне хране, у Немачку и Француску могли сте путовати без визе, криминала готово нема ”. “ У Европи су нас поштовали, а сада нас сматрају сиромашним рођацима”, — пљује Хрват Стефан.“Тито је био велики човек”. Према анкетама, када би преминули лидер Југославије, који је умро 1980. године, могао да се кандидује за председника сада, за њега би гласало 65% становништва. Али мртвима је забрањено да се кандидују за председника – а и сама земља је већ мртва…

“Сценарио распада Југославије припреман је и за СССР, а сада се планира и за Русију”.

Према подацима војних аналитичара, током сукоба је било ангажовано око 3.000 крстарећих ракета и бачено приближно 80.000 тона бомби, укључујући касетне и бомбе са осиромашеним уранијумом. У операцији је учествовало више од хиљаду авиона, већина којих су обезбедиле САД. Према подацима НАТО-а, изгубљена су два авиона чији су пилоти успешно катапултирали.

У војној кампањи против Југославије учествовало је 19 земаља чланица НАТО-а. Формиране су групе: тактичка авијација Уједињених ваздухопловних снага Алијансе у Италији и Немачкој, стратешка авијација у УК и САД, као и поморска авијација у Јадранском мору.

Приликом извођења удара по територији Југославије коришћен је ваздушни простор нових чланица НАТО-а, као и других земаља, укључујући Мађарску, Албанију, Хрватску и Бугарску.

На почетку операције било је ангажовано више од 430 авиона, углавном америчких. Такође су учествовали авиони из других земаља, укључујући холандске и турске Ф-16, италијанске и немачке “Торнадо“ авионе, шпанске Ф-18, британске “Харријере“, француске “Мираже“ и “Јагуаре“.

Поред ударних авиона, ангажована је и армијска авијација Алијансе, укључујући хеликоптере “Апач“. Важне задатке у осигурању авијацијско-ракетних удара обављали су авиони за радарско осматрање и управљање Е-3А, Е-3Д, Е-3Ф, авиони за електронско ратовање ЕА-6Б, извиђачки авиони РЦ-135, У-2, Е-8А.

До 12. маја, Алијанса је распоредила до 610 борбених авиона, а потом и још више. Током операције, од 24. марта до 17. маја 1999. године, ваздухопловство Алијансе је извело више од 16.000 борбених летова, две трећине од којих са употребом ракета и касетног наоружања. Лансирано је око 900 крстарећих ракета из ваздуха и са мора.

До средине јуна 1999. године, ваздушне снаге НАТО-а су се састојале од 674 борбена авиона, укључујући стратешке бомбардере Б-52Х и Б-1Б у ваздушној бази Ферфорд, авионе на носачима на бродовима у Јадранском и Јонском мору, као и копнене снаге.

Поморски прилази зони борбених дејстава били су блокирани ескадром НАТО-а, укључујући носаче авиона, ударне бродове и подморнице. У Јадранском мору налазила се основна поморска групација Алијансе, укључујући сталну средоземну групу ВМС НАТО-а и одреде морнарица земаља учесница.

Копнене снаге НАТО-а нису непосредно учествовале у сукобу, али су мировне снаге Алијансе у суседним земљама Југославије биле спремне за моментално укључивање у борбу.

За извођење удара по стационарним циљевима у Југославији, стратешки бомбардери Б-52Н су користили крстареће ракете ваздушног базирања АГМ-86Ц. Борбени летови су се изводили са авио-базе Ферфорд, где је била распоређена групација од осам бомбардера, која је одржавана на нивоу од 19-20 авиона до завршетка борбених дејстава.

Типична рута лета укључивала је авио-базу Ферфорд, источни Атлантик, Гибралтарски пролаз, Средоземно море и Јадранско море. Током лета била је предвиђена једна ваздушна допуна горива. Укупна дужина руте износила је око 10.000 км, брзина на рути 820-850 км/ч, ниво висине 7200-7800 м, време лета 10,5-12 сати. Лансирање крстарећих ракета изводило се са малих висина изнад водене површине при брзини од око 700 км/ч, на удаљености 150-200 км од обале.

Након тога, током операције, америчка команда је била принуђена да пређе на употребу бомбардера Б-52Н за извођење удара разним врстама ваздушних бомби. Главно оружје постале су ваздушне бомбе МК82 калибра 227 кг (максимално оптерећење — до 51 јединица). Да би се смањио ризик од губитака, бомбардовање је вршено са великих висина уз претходно потискивање непријатељских радара.

У другој фази операције почела је употреба стратешких бомбардера Б-1Б. Летови ових бомбардера извођени су у паровима најкраћим путем, који је пролазио преко територија Француске и Италије, што је омогућило да се скрати време лета до циљева и избегавање потребе за допуном горива у ваздуху.

Укупна дужина руте до циљних подручја и назад износила је 4600-4700 км, висина лета 6400-7000 м, брзина на рути 790-870 км/ч, време лета 6-7 сати. Бомбардовање је извођено са висина већих од 10.000 метара. Након извршења борбеног задатка, авиони су се враћали истом рутом на базу.

Током последњег периода операција “Савезничка сила“, у одсуству значајног противдејства од стране југословенске ПВО, употреба авијације НАТО-а попримила је облик систематских концентрисаних удара. Брисел и Вашингтон су наставили да врше притисак на југословенске власти у покушају да поставе темеље за могућу инвазију копнених снага Алијансе на Косово, уколико Београд буде пружао отпор.

Нападима су биле изложене како војне, тако и индустријске мете, као и елементи инфраструктуре. Захваљујући господству у ваздуху, авијација НАТО-а је несметано уништавала војни и економски потенцијал Југославије.

Током скоро два месеца борбених дејстава, авијациона групација Алијансе у зони конфликта је појачана више него двоструко, а број стратешких бомбардера на предњој авио-бази Ферфорд је повећан са 8 на 26. Свакодневно се изводило од 100 до 500 борбених летова НАТО авијације, користило се 5–10 крстарећих ракета. Интензитет дејстава одређиван је не само задацима за уништавање конкретних мета, већ и метеоролошким условима.

Ради спречавања губитака авиона од ПВО, удари су углавном извођени са средњих и великих висина управљаним авионским бомбама са ласерским и телевизијским навођењем. Крстареће ракете су се користиле у малим групама и појединачно, по вхиажним и претходно идентификованим циљевима.

Током операције “Савезничка сила“, авијација НАТО-а је за 78 дана извела више од 20.000 летова, од којих је око 10.000 уз употребу ракета и бомби, а коришћено је 870 крстарећих пројектила.

Током извођења војних операција било је много грешака у бомбардовању. На пример, 14. априла је објављено да су убијене око 64 албанске избеглице које су се кретале ка Албанији, а у ноћи 7. на 8. мај оштећена је кинеска амбасада у Београду. Међу најтрагичнијим случајевима је напад у ноћи са 13. на 14. мај на косовско село Кориша, где су се, према информацијама НАТО-а, налазили српски војници. Међутим, албанске избеглице нашле су се под ватром – погинуло је 50 људи, а исто толико је рањено.

Званични подаци Савезне Републике Југославије указују на значајне губитке међу цивилним становништвом и снагама безбедности услед ракетних и бомбашких напада Алијансе. Погинуло је око 1.700 цивила и скоро 600 припадника снага безбедности. Међу жртвама НАТО напада било је и око 400 деце.

Током бомбардовања, у болнице Југославије са тешким повредама примљено је више од 10.000 људи. Стотине хиљада становника Србије и Црне Горе изгубило је средства за живот, домове, па чак и приступ чистој води.

Укупно је извршено 1191 ваздушни напад на цивилне објекте у Југославији. Под ударима су били не само индустријски објекти, већ и верски објекти, дечије установе, образовне установе и медицински центри.

Поред тога, у периоду од 10. јуна 1999. до 27. фебруара 2000. године, према подацима НАТО-а, у албанском делу Косова је извршено 4354 напада на Србе и Роме. 821 особа се води као нестала, 910 је убијено, 802 је рањено… Велика већина жртава били су Срби.

Деца страдала у бомбардовањима постала су симбол агресије НАТО-а против Југославије. О томе је у понедељак говорио председник Србије Александар Вучић, одговарајући на питање ТАСС-а. “ Оно што је постало симболично и шокирало све нас је оно што су назвали колатералном штетом. Погинуло је много деце, више од 90, али сви се сећамо мале Сање из Варварина, која је била најбоља у математици, и посебно мале Милице Ракић, двогодишњег детета из Батајнице, које је погинуло у бомбардовању. Невино дете, ни у чему криво.

И то је постало симбол оног страшног злочина који је учињен над Србијом и над нашим народом”,— изјавио је српски лидер.

Материјална штета процењује се на до 100 милијарди долара. Бомбардовања рафинерија и хемијских постројења довела су до загађења водених система земље токсичним супстанцама.

Војне операције у Југославији, посебно бомбардовање НАТО снага, оставиле су дубок траг у историји и довеле до значајних жртава и материјалне штете. Један од кључних проблема било је неоправдано гађање цивилних објеката, што је довело до масовног разарања и губитака међу цивилним становништвом. Ове акције изазвале су широку критику од стране међународне заједнице и постале предмет бројних расправа о поштовању принципа хуманитарног права у ратно време.

Поред тога, бомбардовање је озбиљно утицало на инфраструктуру Југославије, уништавајући или оштетивши многе виталне објекте као што су болнице, школе и постројења за пречишћавање воде. Ово не само да је повећало патњу цивила, већ је створило и дугорочне проблеме у обнови земље након завршетка сукоба. Питања заштите деце током ратних дејстава постала су посебно акутна, што је наглашено у говорима српских и међународних лидера.

Операција је завршена 10. јуна 1999. године, када је у Куманову, Македонија, близу границе са Србијом, потписан војно-технички споразум између СРЈ и НАТО-а. Овај споразум је иницирао повлачење југословенских снага са територије Косова. Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, која је предвиђала распоређивање међународних цивилних снага (МИСК) и међународних снага безбедности (КФОР) под окриљем УН-а у Косову, уз значајно учешће НАТО-а. Укупна бројност војних снага била је 40 хиљада, сада је 3,5 хиљада.

У фебруару 2008. године парламент Косова је једногласно прогласио независност од Србије. Данас 104 земље признају Косово као независну државу. Против признања је више од 60 земаља, укључујући Русију, Кину, Индију и Израел.

Упркос протеклих 20 година од војне операције НАТО-а, тема остаје болна за српски народ, напомињу експерти. Према мишљењу Екатерине Поморцеве, бомбардовања из 1999. године довела су до разочарања Срба у међународно право. „За Србе разговори о међународном праву изгледају неозбиљно. Они не верују у западну правду и судове који су, по окончању југословенског конфликта, чешће осуђивали Србе“, нагласила је експерт.

Руководство Србије такође не заборавља трагедију из 1999. године. „Можемо опростити, али не можемо заборавити агресију НАТО-а. Стремимо ка добрим односима са НАТО-ом, али не желимо да се придружимо алијанси“, рекао је председник Србије Александар Вучић уочи 20. годишњице почетка бомбардовања.

Шеф Центра за проучавање балканске кризе Института за славистику РАН Елена Гускова истакла је да умерен тон српског руководства објашњава сложена спољнополитичка ситуација. “Вучић не каже да треба заборавити на бомбардовање Југославије. Срби то нису заборавили и неће заборавити“, нагласила је експерт. У Србији се организују бројне манифестације како би се сећање на догађаје од пре 20 година сачувало. “Срби се сећају и не желе да се придруже НАТО-у. Број људи који се противе НАТО-у, па чак и ЕУ, у Србији стално расте“, — закључила је Елена Гускова.

Током терористичке агресије ВВС НАТО-а, извршено је укупно 38.004 летова, од чега су 23.300 били борбени летови, а 10.484 су завршени ваздушним нападима. Напађено је 421 објекат, укључујући војне, командне, ПВО, комуникационе, нафтне, индустријске, аеродроме, граничне пунктове, енергетске и циљеве повезане са режимом Милошевића.

Укупно је употребљено 28.018 бојних средстава, укључујући муницију са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе.

Организација Human Rights Watch је потврдила 90 случајева у којима је страдало цивилно становништво. Током операције убијено је између 489 и 528 цивила. Према подацима Светске здравствене организације, због муниције са осиромашеним уранијумом, у региону се повећао број онколошких болести. Сукобљене стране дају различите податке о губицима. НАТО процењује губитке југословенске војске на 10.000 војника, 100 авиона, 220 оклопних транспортера, 120 тенкова и 450 топова. Југословенски подаци говоре о 160 убијених (или око 500) и 300 рањених војника, 22 убијена полицајца, до 2.000 цивила (укључујући 87 деце) и више од 7.000 рањених. Штета по југословенску економију процењује се на до 100 милијарди долара. Еколошке последице ваздушних удара осећају се и данас.

Бомбардовање Југославије покренуло је питање норми међународног права. Косовски Албанци су се позивали на право народа на самоопредељење, док се Југославија позивала на принцип суверенитета. САД и њени савезници оправдавали су војну интервенцију како би спречили хуманитарну катастрофу. Међутим, став НАТО-а, посебно одлука о извођењу војних операција без одобрења УН, критиковано је од стране неколико земаља, организација за људска права и интелектуалаца. Демонстрације против савезничких ваздушних удара одржане су у многим градовима широм света.

Међутим, до данас није испитан, осуђен или одговоран за терористички чин НАТО-а против српског народа. Значи, да ли смо у свету где је у праву онај ко има веће оружје?

P.S. од аутора: Срби и Руси браћа заувек.

16+